U susret Beogradskom maratonu i sezoni trka na otvorenom, svoje dosadašnja iskustva, u formi kratkih odgovora, podelio je sa nama Marko Tomić, član adidas runners tima i dugogodišnji zaljubljenik u trčanje. Kako je zavoleo ovaj sport, koja mu je omiljena trka, sa kakvim se izazovima suočio do sada i još mnogo toga, pročitajte u nastavku teksta.
Zašto voliš trčanje?
Trčanje volim iz mnogo razloga... Zato što me povezuje sa dragim ljudima. Zato što mi uvek, koliko god da sam loše raspoložen, da novu dozu pozitivne energije. Zato što me rastereti i oslobodi problema koje imam tog dana. Zato što mi je odličan povod za putovanja i najbolji izgovor za neke od najluđih akcija. I zato što mi je to najbolja prilika da budem sam sa sobom.
Kako se rodila ljubav prema ovom sportu i kada?
Oduvek sam voleo da trčim, bukvalno iz najranijih sećanja iz vrtića i osnovne škole pamtim koliko sam uživao u bezbrižnom trčanju. Kao klinac sam bio dosta brz i voleo sam da budem brži od drugih − uvek bih se sa svima trkao, pun želje da budem najbrži. Kasnije sam se kroz odrastanje bavio različitim sportovima, da bih se trčanju vratio sa 22-23 godine. Ali, ovoga puta ne sa idejom da budem najbrži, već sa željom da ponovo uživam u tom istom osećanju, koje mi je ostalo u najranijim sećanjima.
Kako je trčanje postalo tvoj način života i koje benefite imaš od istog? Kako je izgledala tvoja odluka da istrčiš prvi maraton?
Moj povratak trčanju dogodio se na neki način spontano. Pričao sam sa ćaletovim prijateljem, koji se tada spremao za Beogradski polumaraton i u trenutku sam dobio želju da dokažem sebi da i ja to mogu. Jer ako može on sa 50+ godina, mora da to mogu i ja sa duplo manje. To sam uz neku skromnu pripremu uspeo, a nakon par istrčanih polumaratona izgubio sam opkladu i došao u situaciju da moram da istrčim i pun maraton. Znao sam da je to mnogo teži zadatak i shvatio da mi je potrebna pomoć prijatelja. Kontaktirao sam nekoliko drugara, za koje sam znao da trče, i pridružio im se sa idejom da se zajedno spremamo za neke trke. Kako smo sve više trenirali, tako sam se sve više zaljubljivao u trčanje, i u nekom trenutku je prosto postalo nezamislivo da trčanja nema. Taj maraton, za koji sam izgubio opkladu − istrčao sam, naravno. To mi je verovatno najbolji poraz u životu, zato što mi je potpuno promenio život. Najdraža stvar kod trčanja mi je osećaj zadovoljstva i ispunjenosti nakon treninga, a svaki uspeh i pomeranje granica u trčanju mi mnogo znači po pitanju samopouzdanja, ali i na svim ostalim poljima.
Kakav je bio osećaj pre i posle trke?
Sećam se velike treme, osećaja nesigurnosti, gomile pitanja bez odgovora i ogromnog uzbuđenja pre trke. Sećam se umora, bola i preispitivanja motiva tokom trke. I sećam se jakog osećanja ponosa posle trke. Sada, nakon više od 10 godina, 7, 8 istrčanih maratona i sigurno preko 50 polumaratona, više nema nesigurnosti i treme. Skoro da nema neodgovorenih pitanja, ali uzbuđenje je uvek tu, kao i ponos i bust samopouzdanja.
Omiljena trka u kojoj si učestvovao?
The Speed Project, štafetna trka od 550km sa startom u Los Anđelesu i finišom u Las Vegasu. 2019. godine sam u njoj učestvovao u timu od 10 trkača i uspeli smo da je završimo za 44h33m. Ta trka u čoveku probudi sva moguća osećanja, a ako nekoga zanima kako je sve to izgledalo, može samo na YouTube-u da ukuca “BURT runs America”.
Gde pronalaziš motivaciju za trčanje?
Imam mnogo ciljeva i imam velike ciljeve, mislim da mi ni dva života ne bi bila dovoljna da postignem sve, ali se ne opterećujem time. Ti ciljevi mi ne služe da se dostignu svi, na njih gledam kao na jednu korpu punu igračaka iz koje izvadim prvu igračku kada želim da se igram i onda me ona animira. Kada dostignem jedan cilj, samo opet zgrabim iz korpe i igram se sledećim.
Najveći izazov sa kojim si se susreo od kada trčiš?
Najveći izazov je vreme. Od kada sam postao otac, a pogotovo sada kada su deca mala, često je jako teško izdvojiti dovoljno vremena za trening.
Da li si imao krize tokom trčanja i kako si uspeo da ih prevaziđeš?
Naravno. Na svakoj trci imam krize. Često i na treninzima imam krize. Krize su sastavni deo trčanja i zapravo se i trčanje kroz krize vremenom uči. Ja sam razvio nekoliko mehanizama i možda mi najviše pomaže kada u kriznim situacijama pomislim da sam na nekom meni poznatom terenu. Npr. imam krugove od 1km i od 400m koje sam istrčao gomilu puta, i kada upadnem u krizu samo ono što mi je ostalo do kraja trke preračunam u tim meni poznatim krugovima i kažem sebi kako sam to do sada uradio stotinama puta i kako sigurno mogu još tih par da izdržim. Onda se koncentrišem na taj prvi krug i zamišljam gde bih u tom trenutku bio na tom meni poznatom krugu i bukvalno zamišljam kao da njega trčim, a ne trenutnu trku. I uvek pomogne.
Glavni saveti za trkače koji planiraju da trče maraton.
Pre trke: Pronađite sebi najudobnije patike i trenirajte! Nađite ili okupite svoju grupu ljudi sa kojima vam prija da trčite i trenirajte u toj grupi.
Tokom trke: Budite strpljivi! Ne žurite, bilo bi idealno ako bi do 35. kilometra, na polumaratonu do 15.kilometra, imali osećaj da ste do tada mogli bolje. Koristite gelove i nemojte piti previše vode.
Tvoja preporuka patika za trčanje
Veoma nezahvalno pitanje, zato što odabir patika zavisi od mnogo faktora. Mogu samo da kažem da ja trenutno trčim u adidas Adizero Boston 10 i verujem da one zaista mogu da odgovare velikom broju trkača.
Sport Vision tim
