Pre oko mesec dana krene da me "kopka" ideja da pokušam da odem u Kinu na Svetsko prvenstvo u košarci kao novinar. Mnogo toga navodilo me je da odustanem od svega, jer sam računao da će ipak biti previše posla, da je nemoguće uklopiti put sa drugim obavezama i da će to svakako biti previše komplikovano. Tako je bar govorio racionalni deo mene, a onaj iracionalni je samo ponavljao – ceo život to želiš da uradiš, druge stvari mogu da sačekaju tih nekoliko nedelja.
Dečački snovi su veoma važni, jer da njih nema teško da bismo ikada postali ljudi. Važni su i kada imaš 34 godine i uvek nešto pametnije da radiš.
Odlučio sam da pokušam. Nije mi bio prvi put da idem negde kao novinar i otprilike sam znao šta me čeka. Međutim, odmah sam saznao da sam dobrano zakasnio za prijavu za akreditaciju. Uz malu pomoć dragih ljudi i dobru volju FIBA, glavni problem smo rešili, a nakon toga i ostale, jedan po jedan.
Poslednji je bio J-2 viza za Kinu koju moram imati kao novinar. Imajte u vidu da vam, ukoliko u Kinu putujete turistički, viza nije potrebna, ali odlazak kao novinar se tretira kao radna poseta, pa je potrebna i posebna vrsta radne vize. Dan pred put, konačno su stigli svi potrebni papiri za mene i još 10-ak kolega koji su ih čekali.
Pošto sam se poslednji javio agenciji koja organizuje put, išao sam jedini drugim letom i bilo mi je potrebno 28h da od kuće u Beogradu stignem do hotela u Foshanu. Video koji je snimljen na putu i koji ste već pogledali, najbolji je dokaz.
Autor teksta: Ivan Minić
