Put iz Dongguana za Peking odneo je faktički ceo dan, tako da smo polufinala propustili da pogledamo u dvorani, ali smo ih uredno ispratili preko livescore-a. Ispostaviće se da će u finalu koplja ukrstiti jedine dve neporažene ekipe na šampionatu, i jedine ekipe koje su uspele da savladaju Srbiju.
Ne bih analizirao to previše, tek, mislim da su se obe tamo našle opravdano, i da je bilo uživanje gledati ih kako rastu tokom šampionata. Naročito gledati Luisa Skolu kojii u 39. godina igra kao u najboljim danima. Svoje prvo finale svetskog prvenstva igrao je 2002. protiv Jugoslavije, a svoje drugo 2019. protiv Španije. U oba je, nažalost poražen, ali je svojim partijama zavredio mesto u idealnoj petorci šampionata, zajedno sa Bogdanom.
Ono što nećete videti u vlogu, a dužan sam da podelim sa vama, je to da kada su se zavese spustile, a majstori krenuli da skidaju brending sa dvorane jedan od njih je doneo loptu i tih nekoliko časova iza ponoći, po terenu posutom konfetama, odigrali smo 3 na 3, kako dolikuje. Niko se nije bunio od organizatora, čak su neki posedali da gledaju, iako onako iscrpljeni sigurno nismo imali previše toga da ponudimo publici.
Ostao je još jedan dan, a njega smo iskoristili da odemo do Kineskog zida. Bilo je sjajno, a nadam se da sam snimkom da vam prenesem bar deo užitka. Poseban momenat je kada grupa odraslih muškaraca se spušta niz tobogan i navija kao da je u pitanju barem Formula 1.
Povratak nazad za ekipu je vodio preko Istanbula, a za mene preko Dohe i zbog dugog presedanja stigao sam nekih 12 časova kasnije, potpuno iscrpljen.
Ipak, bilo je ovo jedno nezaboravno iskustvo, koje su neki sjajni ljudi, uprkos nizu izazova i problema, učinili lepom uspomenom.
Ostaje žal za medaljom koju smo očekivali, ali i vera da je sledeće prvenstvo naše, i da je ovo samo stepenica na putu ka vrhu i lekcija koju treba naučiti pre nekog narednog zlata.
Autor teksta: Ivan Minić
